Post Festum
Druga javna tribina u organizaciji DIZALICE održana je u ponedeljak 15. novembra u 12:05 časova u Pariskom magazinu. Javnom pozivu na tribinu odazvao se veoma veliki broj naših sugrađana, kulturnih i javnih radnika, profesora i studenata Univerziteta, nezavisnih intelektualaca, medijskih aktivista, urednika i novinara... Pored ostalih tribini su prisustvovali: reditelj Želimir Žilnik, profesorica Fuada Stanković, direktor Kulturnog centra Radule Bošković, istoričar umetnosti Milorad Putnik, pesnik Slobodan Tišma, novinar i muzički kritičar Bogica Mijatović...
Uvodničari na temu ‘Kulturni i vizuelni identitet grada’ bili su Dr Ljubinko Pušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu; Teofil Pančić, kolumnista i kriticar i Peđa Garašanin, arhitekta i brend planer. Kao moderator na tribini je učestvovao i Vladimir Mitrović, istoričar umetnosti i urednik u arhitektonskom magazinu DaNS.

Ključni motiv za održavanje javne tribine u prostoru Pariskog magazina s jedne strane je u vezi sa strateškim interesom DIZALICE da deluje u javnim gradskim prostorima i utiče na kreiranje kulturne politike grada kroz institucionalne kanale, a s druge strane tiče se kontraverznih stavova u vezi sa samim objektom Pariskog magazina koji se kao i nekoliko sličnih nalazi u jezgru starog grada.

Na samom pocetku profesor Pušić je u opštim crtama, sa sociološkog stanovišta postavio ‘dijagnozu' aktuelne situacije u gradu. Prema njegovom mišljenju grad Novi Sad zapravo i nema sopstveni identitet što dokazuju i istraživanja prema kojima najveći broj ljudi Novi Sad prepoznaje po Petrovaradinskoj tvrdavi i zgradi Naftagasa na bul. Oslobođenja. On je takode mišljenja da festival EXIT ne predstavlja kulturni brend Novog Sada pošto se prema njegovim rečima radi o čistom biznisu slične vrste kao i famozno prepakivanje šećera u Srbiji. Pušić takođe tvrdi da Novi Sad nema istinsku kulturnu elitu i da boluje od 'kompleksa malog grada'. Kao najodgovornije za permanentnu provincijalizaciju Novog Sada profesor Pušić je oštro kritikovao sve dosadašnje gradske političke strukture.

Iz ugla nekog ko istovremeno živi i radi u Beogradu i Novom Sadu, Teofil Pančić je povukao nekoliko paralela koje se odnose na odredene prednosti i nedostatke na ovoj relaciji. Kao poseban hendikep u javnom životu Novog Sada on je apostrofirao nedovoljan broj kvalitetnih medija. Ističući neke od značajnih prednosti Novog Sada u odnosu na Beograd i druge gradove u Srbiji Pančić se takode osvrnuo i na one loše strane koje su po njegovom mišljenju u mnogome posledica mentaliteta i nedovoljne angažovanosti. Iz tog razloga na delu je svojevrsna, apsolutno neopravdana, autoprovincijalizacija. Po njemu, Novom Sadu nedostaje više tzv. ekskluzivnih proizvoda koji bi bili iskorišćeni kao određena specifičnost a zatim transformisani u brend.

Treći uvodničar Peđa Garašanin, arhitekta i brend planer angažovan u New Momentu, prisutnima je uz vizuelnu prezentaciju predstavio modele za kreiranje brenda grada. Prezentacijom je obuhvaćeno nekoliko ključnih tačaka u tom procesu kao i komparativne analize i primeri afirmativnih kampanja koje se tiču ove tematike a vođene su npr. u Glazgovu i Otavi.

---